Mnogi veruju da su ovdašnji međunacionalni odnosi u toj meri roviti (ta je rovitost zalog devedesetih, ali, nema sumnje, i godina nakon dvehiljadite), da je u ovoj stvari neosnovano, čak zaludno, biti preterani optimist. Potrebno je, otud, negovati skromniju ambiciju i ka ciljnom ozdravljenju stupati u manjim pomacima. – Ja se sa tim, ni u kom slučaju, ne mogu složiti! Takozvana tolerancija kao ideal međunacionalnih odnosa koji se u ovom društvu oficijelno promoviše, naprosto je prekratka, nedovoljna. I ne samo to – njoj svojstven defetizam, na šta ću ovde pokušati ukazati, malicioznog je porekla.

Film Anđeline Džoli „U zemlji krvi i meda“ uskovitlao je prašinu bez da se i pošteno zakotrljao prašnjavim palanačkim puteljcima naslovljene zemlje (ili, danas, zemalja). Duhovi koji, prema animističkom verovanju, žive u takvim prljavim, zagušljivim kovitlacima, pomamili su se bez da su i uspeli osmotriti priliku čije im je opasno prisustvo, „po čuvenju”, imalo zapretiti. Ali da se manem ovih „prigodnih” metafora. Ovde je reč o intelektualnim spodobama koje su oformile mišljenje o filmskom ostvarenju Džolijeve „po čuvenju”, odnosno na bazi nečijeg prepričavanja filma ili, još gore, na bazi nečijeg prepričavanja nečijeg prepričavanja filma (institucija „prepričavanja filma” je besmislica svoje vrste – film ne čini tek takozvana radnja već prevashodno tretman radnje (dva reditelja isti scenario, tj. istu radnju nikada neće videti/uprizoriti na isti način); ne prepričava se film, već (tek) radnja filma; film, kao takav, ne može biti prepričan!).

Duhovni portret Vesne Vukelić Vendi

Na oglasnim tablama u gradu pojavio se neobičan plakat: u jednom lokalnom „frizeraju” krajem ovog meseca vršiće se otkup kose – prirodne i duže od 35 cm. Mnogi od vas su, pretpostavljam, oglas već šacnuli, produživši dalje nimalo zainteresovani, kamoli šokirani. Ako već nije reč o načelnoj životnoj ravnodušnosti (a to je i najpogubnije za pojedinca), onda se radi o mišljenju kako je sve to zapravo najnormalnije, kako je prodaja sopstvene kose stvar ličnog izbora, slobodne odluke da se čini šta se misli da je najbolje. Uostalom, eto prilike da se i neki dinar ubaci u (plitak) džep! Pa ipak, ovaj takoreći zdravorazumski rezon – a danas taj isti zdravi razum, na primer, savetuje da se prišljamčimo političkim partijama kako bismo dalje nesmetano napredovali u karijeri! – više nalikuje načelu slobodnog (čitaj: divljeg!) tržišta, zakonu ponude i potražnje – a nikako hvalevrednom načelu slobode volje!

Svako ko iole pažljivije osmotri publiku u pozorištu opaziće ona brojna ostrvca, onaj naročiti arhipelag sačinjen od ženskih društvanaca. Ponosne članice tih klika jesu žene čije je suštinsko obeležje, čak i prilikom izvođenja samog komada, to što imaju muža (sa svim poželjnim i, još više, nepoželjnim nuspojavama takvog imanja)! Ovu možebiti grubu kvalifikaciju neće opozvati ni činjenica da su te žene, bez imalo sumnje, veliki ljubitelji „dasaka koje život znače“ (baš kao što su, istovremeno, veliki ljubitelji fraza – što, kako ćemo dalje videti, nije nimalo slučajno). Za njih je odlazak u pozorište prevashodno društveni događaj, a tek posredno estetski ugođaj. Te „žene muževa“ zavaljene u pozorišnim sedištima uistinu i ne mare preterano za umetnost! Njih zanima nešto drugo.

Budući da reči pored denotacije imaju i svoju konotaciju – na primer, reči „supruga” i „ženče” označavaju, ukoliko nije reč o bigamiji, istu osobu (imaju istu denotaciju), ali se razlikuju u posebnom odnosu prema toj osobi (u konotaciji): prva reč je uvažavajuća, gotovo hladno-formalna, dok je druga šaljivo-familijarna, čak potcenjivačka – dakle, imajući u vidu ovu distinkciju bio sam nezadovoljan rečima koje u našem jeziku uobičajeno stoje na raspolaganju za imenovanje osoba sa kojima smo u prošlosti bili u intimnoj vezi.

Već duže vreme na kontejneru kod crvenih kula (iza autobuske stanice) stoji natpis „McDonald’s“, naziv lanca restorana brze hrane.

U našem društvu, a i u čitavoj zapadnoj/hrišćanskoj civilizaciji, koncept seksualnog vaspitanja je više nego primitivan – ali, pre svega, opasan. Premda kod nas ono ne postoji kao predmet u školi, ovdašnja mladež se sa seksom (usko-teorijski) upoznaje putem časova biologije, a zdravstveno obrazovanje se vrši i na časovima odeljenske nastave. Pri tom, sve su opipljiviji apeli da se seksualno vaspitanje u naše škole uvede kao redovan predmet.

Dostojanstvo je osećaj samovrednosti i samopriznanja. Biti dostojan sopstvenih ideja i načela. To znači da se ono zasniva autonomno, da je svako sam utemeljitelj sopstvenog dostojanstva (gubitak dostojanstva, shodno tome, posledica je nedoslednosti). Pored toga što je dostojanstvo autonomna kategorija, ono se pre svega tiče duha – u prvom redu moralne (ne)doslednosti – a ne telesnog.

Tek finiširani izbori, koliko potpisnik ovih redova prati politički polu-život u Srbiji, pružili su do sada možda najnesretniju društveno-političku debatu. Angažmanom SPS-a i PUPS-a, a takođe i URS-a (koji su se, valjda usled teškog trovanja meksičkim pečurkama, ponašali kao neumoljiva opozicija opušteno smatrajući, u toj psihodeličnoj antilogici, da kao vlast mogu kritikovati vlast, a da pri tome volšebno izostave sebe; štaviše, povremeno su doslovce urlali „kad dođemo na vlast”), ali pre svega zbog nedostojnog držanja DS-a, najozbiljnije i najodgovornije stranke u Srbiji, predizborna kampanja je ostala politički maloletna, bezmalo politički retardirana.

Naslovi

Popularni Članci

      

Vojvodina

Srbija