Poslednjih je sedmica čitava Vojvodina oblepljena plakatima Dveri srpskih s apelom „za srpsku Vojvodinu”!

U tekstu koji sledi pozabaviću se tobožnjom trivijalnošću (opštepoznatošću) dveju istina. Prva se tiče primitivizma i zaglupljivosti televizijskih sadržaja, a druga mizerije potrošačke svesti.

Najnoviji film Srđana Dragojevića, Parada, kako je to i „protureno” u spretnoj reklamnoj kampanji, nastojaće – i makar delimice, nesporno, u tome uspeti – da nadomesti posledice nesrećne zabrane ovogodišnje Parade ponosa. Po svemu sudeći, borba za (ne samo seksualno) oslobođenje koju ovo društvo bije sa samim sobom, ove godine neće proći uludo, bez „ispaljenog metka”.

02 decembar 2011 Novi pasus

Isus u korpi

U jednom bečejskom super-marketu u prilici ste pazariti nešto nesvakidašnje.

Tekst posvećujem jednom neplaćenom službeniku-propagandisti američke ambasade u Srbiji

Jedan od najpopularnijih načina na koji VIP-ovac iliti poznata ličnost, ničim izazvan, dokazuje svoju normalnost i običnost, uopšte, svoj ne-kosmički karakter – premda je poduhvat, složićete se, više nego težak – jeste da na’vata dve-tri bake s obližnje zelene pijace i da ih promoviše u svoje intimuse, svoje najrođenije. – Babe nisu babe, to su sada već (njegove, VIP-ovčeve) bake, dobroćudne staričice koje je život naterao da u kamionetima ili pikapovima, skupa sa taze proizvodima, bivaju transportovane gotovo svakog predpetlovskog jutra iz podavalske „ruralije” u prestonicu.

„Služba za borbu protiv organizovanog kriminala, u nastavku akcije ’Armagedon’, uhapsila je S.M. (1984) iz Bečeja, zbog postojanja osnova sumnje da je počinio krivično delo prikazivanje, pribavljanje i posedovanje pornografskog materijala i iskorišćavanje maloletnog lica za pornografiju.”

Više ne predstavlja kuriozitet, čak ni u majušnom kontekstu Bečeja, da klinci po zabavištima i školama na temu seosko-pastoralnog života crtkaju krave – ljubičaste boje.

Glumac Žarko Laušević nesumnjivo je zgodan čovek, umetnički obdaren i, tako barem kažu, pristojan. Uspelo je ovaplotio množinu dramskih likova – sa njim ili, određenije, posredstvom njega smo, kako se to voli reći, intenzivno plakali i smejali se. Sve to je, međutim, posve irelevantno kada razmatramo (zlo)delo koje je počinio (a sam se Laušević, kao autor knjige, potrudio da nam sasvim nesretno delegira ovu temu dopustivši da ova super-intimna ispovest, dok je stvar još dobrano vruća, postane bestseler). Pri tom, a primedba je ključna, Laušević nije očepio državu (nekakvu apstraktnu opštost) već pojedince – a tada država i različite „peticione gomile” nemaju pravo da petljaju oko amnestije prestupnika na osnovu njegovog društvenog značaja.

O smeni na vrhu pravoslavnog panteona

Naslovi

Popularni Članci

      

Vojvodina

Srbija