Uvod: U novom, možemo ga nazvati, „bečejskom rialitiju“ četiri živa mrtvaca nastojaće da dokažu da je njihov mrtvački kvalitet tek prividan, prevashodno prisutan u Vašim očima (i, zašto ne biti iskren, u nosevima!), te da vitalnost i dalje katkad zapulsira njihovim bićem.

Ceca se nagodila sa državom. Ceca je lopov. Ceca nije lopov. Ko je, međutim, tu Ceca (u tekstu ću pre svega govoriti o „cecama” jer Ceca tu ionako služi tek kao (svež) primer)? Šta je tu lopovluk, i kakve su njegove moralne implikacije?

Poslednjih nekoliko sedmica na televiziji Pink emituje se dokumentarni program, svojevrstan rijaliti, o svakodnevici mnogočlane i, kako je to počesto slučaj, sirotinjske porodice Gavrilović koja muku muči da preživi u jednom selu istočne Srbije. Povodom takvih nesrećnih životnih priča često se kritikuje spremnost osirotelih roditelja na „uvećavanje sirotinje“ ili svesno „umnožavanje nesreće u svetu“ putem reprodukcije.

Venčaše se kraljević i izabranica njegovog plemenitog srca, te življahu srećno i blagorodno još dugo, dugo godina! A venčanju prisustvovaše (putem tv-a) gotovo tri milijarde podanika!

Čim kogod između nas „digne ruku na sebe“ (a ovde ne ciljam na masturbaciju), društvo se sa neodoljivom zainteresovanošću baci na prebiranje po moždanom tkivu samoubice. Svi tada – rodbina, prijatelji, susedstvo, poznanici – u ruke prihvataju hirurško sečivo i bez reda stanu rovašiti po nesrećnikovim vijugama.

Može li se sumnjati u postojanje atoma? Zašto da ne?! O atomima smo se, doduše, obaveštavali tokom školovanja preko udžbenika za fiziku, naši profesori su nam ih tu-i-tamo spominjali – ali ko je od nas uistinu video atom?

Na pravoslavnom groblju u Bečeju, na središnjem stubu trema kapele obešena je, već duži niz godina, prigodna tabla. Kada apstrahujemo bezličan pravnički vokabular i rezimiramo, natpis na njoj poručuje: ukoliko se troškovi „ležarine” ne budu redovno podmirivali, stanar grobnog mesta biće izbačen – „nogom u guzicu”.

U bezmalo svakom domu, ma koliko moderan i urban da jeste, postoji ognjište. Danas se, doduše, nad ovim simboličkim kućnim središtem ne vari cicvara u bakraču. Pored obednog stola ili funkcionalnog kompleta sedišta/ležišta i tv aparata, koji su počesto de facto središte doma, postoji jedno drugo stecište, jedan drugi, dublji, prividno desakralizovani omfalos (pupak) kuće. To je vitrina, najčešće, ili kakav drugi slični nameštaj, na čijim policama iza zaštitnog stakla počiva mnoštvo sitnih predmeta, zamašne, međutim, tzv. sentimentalne vrednosti.

„Petnaestogodišnja devojka drži za ruke svog jednogodišnjeg sina, ljudi je zovu drolja. Niko ne zna da je silovana kada je imala trinaest godina. Ljudi nazivaju devojku debelom. Niko ne zna da ona ima ozbiljnu bolest koja to uzrokuje. Ljudi nazivaju starca ružnim. Niko ne zna za teške povrede na licu dok se borio za našu zemlju.”

U utorak je u mesnoj zajednici „Ivan Perišić” (Piroška škola) održana tribina Dveri srpskih, nevladine organizacije koja publikuje istoimeni popularni časopis, i koja se nedavno promovisala u politički pokret Dveri sa ambicijom da učestvuje na sledećim izborima.

Naslovi

Popularni Članci

      

Vojvodina

Srbija