Ovih dana je a posle predizbornih i aktivnosti oko formiranja vlade, čini se, pomalo i stvar esnafske etike, ako već ne i građanske dužnosti, očepiti ili čak, ovako javno, preko novina, lupiti šljagu narodnom prvaku Vučiću. Otrežnjujuću ili u odmazdi, kako se već nađe za potrebno. Jer, ovaj beznadežno klizi u mesijanstvo, u fatalno samozaljubljeno, lično i emocionalno vođenje politike, da ne spominjem angažman u srpskom političkom teatru i demagogiju, pokušaje cenzurisanja medija (i posledičnu autocenzuru). Jer, država, to je Vučić. Još kada se ima u vidu njegov raniji politički samopregor, onda serviranu porciju ni pas s maslom ne bi pojeo. Pa ipak, kako to da ovaj naš četvoronožac nije samo onjušio i mimoišao ponuđeni čanak, nego ga je sa zahvalnošću pokusao, čak olizao?!

Najavljen kao jedan od najkontroverznijih filmova ikada, Nimfomanka Larsa fon Trira je, naprotiv, nenadahnuto, besciljno i zapravo prazno delo. Film nije rđav kao što su to žanrovski filmovi koji podbace, komedija koja nije smešna ili horor koji nije strašan i ne uteruje nelagodu u kosti. Film nije rđav čak ni u smislu umetničke pretencioznosti – naprosto je prazan, a to je, dakako, smrtni greh za film, posebno kada traje četiri sata.

18 april 2014 Novi pasus

Fajteri

Još je Marks primetio (Karl, ali verujem da bi se i Gručo složio) da je nevolja s filozofima to što ovi samo tumače svet – filozofiraju, stručno i narodski rečeno – a stvar je u tome da se on izmeni. Doduše, oslobođena svest, filozofijom, halucinogenima (Haksli, Timoti Liri!) ili na bilo koji drugi način, postaje revolucionarna sila. Pa ipak, primarn(ij)a je takozvana ekonomska baza. Nevolja je ne samo činjenica da se sa otkrićima filozofa upoznaje tek šačica ljudi, nego pre svega pitanje da li je filozofiranje dovoljno. Naime, osim teoretisanja – „pričam ti priču“, narod bi rekao – neophodno je sići u taj isti narod i usprotiviti se konkretnim, životnim nepravdama.

Poljski animirani kratkići prethodne sedmice nisu uspeli da privuku u pozorište ni 10 (slovima: deset) gledalaca, a ni otvaranje izložbe plakata iz vremena Solidarnosti i Leha Valense u muzeju nije prošlo bolje.

Uskoro će biti godinu dana kako sam televiziju proterao iz doma. Dobro, nije to baš bio neki nasilni akt – nisam, razdražen tolikim stupidarijama sa ekrana, zafrljačio televizor kroz prozor ili štogod slično. Kada sam konačno otperjao iz roditeljskog gnezda, naprosto sam rešio da ne pribavljam televizor. A ni „cimerka“ nije imala ništa protiv. Moram priznati da sam silno uživao kada bi se naši posetioci posle nekog vremena u čudu zapitali gde nam je televizor, takoreći ognjište naših dana, a ja im objašnjavao škropeći se, pa i plutajući u samohvaljenju/samokvarenju, kako odlučih da se kurtališem bede koja, na polzu vladajućih struktura, čini da mozak atrofira. Ukratko, nadimao sam se – a ko će ga znati da li se i sada ne nadimam – tašt što istupih iz stada koje se i dalje krotko napasa na televizijskim pašnjacima. Razloga za nadmenost, međutim, nema. Umesto da sam umerenije i smislenije koristio televiziju – a po običaju nisam tražio neki poseban sadržaj, emisiju, naprosto sam uživao da piljim u tv – bejah prinuđen, labilan poput lečenog alkoholičara, da je neopozivo proteram.

Pun značaj gradske samosvesti shvatio sam, ili pre doživeo, vraćajući se jednom prilikom iz Tašmajdanskog parka gde sam sa kolegama s faksa dovršavao poslednje pijane diskusije pred razilaženje. Svanjivalo je, i u glavi mi je, pospanoj i čiloj istovremeno, najednom zasvirala pesma „Dobro jutro“ „Riblje čorbe“. I pre i posle toga, naravno, uživao sam u muzici, literaturi i filmovima u kojima je Beograd imao zapaženu ulogu. Ne sećam se da li su i čistači u žutom tom prilikom ulice prali, no, baš tada sam shvatio privilegiju življenja u mestu i vremenu koje samosvest, u ovom slučaju umetnička, ne samo da odražava, već i profinjuje, oduhovljuje, upravo stvara.

U prethodnom sam tekstu nekoliko puta spomenuo svoju „cimerku“. Ironično oslovljavanje je, zapravo, bilo uslovljeno nedostatkom pravih reči. Mi, razume se, nismo tek cimeri, a nismo ni supružnici, niti naprosto momak i devojka. A budući da misao ima rđavu sklonost da od nepostojanja reči zaključi i nepostojanje same stvari, nije nevažno tu bezimenu, a i te kako realnu stvar (od)braniti.

Poslednji domaći bioskopski hit, a hitom se u potrošačkoj kulturi postaje naravno unapred, bučnim marketingom, dugometražni debi(l) Danila Bećkovića, „Mali Budo“, nije ništa drugo do kinematografski bukvar stereotipnih predstava o Crnogorcima. Doduše, ne kao učilo, što bi svakako koristilo njegovoj, ne samo doslovno rečeno, maloletnoj publici. Naime, film koji prati mladog podgoričkog bonvivana (igra ga Petar Strugar) tokom nekoliko uzbudljivih dana u Beogradu, toj, sudeći prema filmu, Maloj Crnoj Gori ili, ako hoćete, Velikoj Podgorici, bezobzirna je eksploatacija spomenutih stereotipa.

U prošlom broju „Mozaika“ objavljeno je reagovanje Siniše Tomića na članak „I nasiljem na fašizam“ u kome sam pisao o antifašističkoj tribini održanoj u Pozorišnom klubu, a čiji je Tomić bio jedan od organizatora. Premda sam u reagovanju u više navrata označen kao zlonameran, verujem da se ne bih obazirao na prigovore koji su mi stavljeni, da predmet o kome je reč nije u toj meri danas relevantan, te da i sam nisam intimno zainteresovan za njega. Ne bih se obazirao, jer su prigovori odreda nesuvisli. Tomić, naime, isprva prigovara da je „zlonamerno u prvi plan izbacivati privatni život učesnika tribine“ – međutim, to što je Zorana Petakova zbog izjave date u jednoj televizijskoj emisiji tužio episkop Irinej Bulović nije nikakav privatluk (ako bi se domen privatnosti rastegnuo na sve ono što se odražava na nečiji privatni život, to bi značilo da bi i, recimo, objavljivanje visine plata direktora u javnim preduzećima bilo mešanje u njihove privatne stvari s obzirom da se paretine koje dobijaju itekako odražavaju na njihov privatni život), tim više što je Petakov ispravno uočio klerikalizam koji opterećuje naše društvo, a koji i sama osuda dokazuje, posebno sudijino urnebesno bogonadahnuto obrazloženje presude. Tomić potom stavlja primedbu i na naslov teksta koji navodno sugeriše da su „antifašisti podjednaki nasilnici kao i nacisti protiv kojih se bore“.

Naslovi

Popularni Članci

      

Vojvodina

Srbija