I ja sam tu – društvena isključenost dece sa invaliditetom zbog siromaštva (8. deo): Zašto se deca smeštaju u domove?

  11 januar 2019
Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

Na teritoriji opštine Bečej krajem 2017. godine 77 dece je bilo smešteno van svojih porodica – u domovima je boravilo četvoro njih sa smetnjama u razvoju ili invaliditetom.

Procena je da na teritoriji opštine Bečej 60 odsto onih koji su u raznim oblicima smeštaja dete ili mlada osoba sa invaliditetom, navedeno je u Centru za socijalni rad.
Medicinski radnici u mnogim slučajevima bezdušno savetuju roditelje beba/dece sa invaliditetom da ih upute u domove, jer, kako neki od njih kažu, „ionako od njega/nje neće biti ništa“ ili „rodite sebi zdravo dete“.
Neki roditelji i smeštaju svoju decu sa invaliditetom u rezidencijalne ustanove.

Jedan od razloga je i siromaštvo – treba obezbediti lekove, pomagala i terapije, a pomoć države, ako je ima, nije dovoljna za sve potrebe i uz to bar jedan od roditelja deteta sa invaliditetom nije u mogućnosti da se zaposli ili se zapošljava na pola radnog vremena.

Rezultati istraživanja organizacije Human Wrights Watch u oblasti prava osoba sa invaliditetom koji su objavljen u junu 2016. godine ukazali su na to da se stotine dece sa invaliditetom u Srbiji suočavaju sa zanemarivanjem i izolacijom u ustanovama, što može dovesti do usporenog intelektualnog, emotivnog i fizičkog razvoja.
U izveštaju se konstatuje da je Vlada Srbije učinila određeni napredak kada je reč o zaštiti prava dece sa invaliditetom, ali potrebno je učiniti više da bi se stalo na put rutinskom smeštanju dece u državne ustanove, kao i u cilju pružanja podrške kako bi deca sa invaliditetom mogla da žive sa svojim porodicama ili u drugim okruženjima nalik na porodicu.

Izveštaj naslovljen „Moj san je da napustim ovo mesto: Deca sa invaliditetom u srpskim ustanovama“ dokumentuje pritisak koji se vrši na porodice da decu rođenu sa invaliditetom šalju u velike rezidencijalne ustanove, često udaljene od njihovih domova, odvajajući ih od porodica. Deca se tamo mogu susresti sa zanemarivanjem, neprikladnim lekovima i nedostatkom privatnosti, kao i sa ograničenim pristupom obrazovanju ili njegovim potpunim izostankom.

Human Rights Watch je dokumentovao i nepostupanje Vlade u smislu ulaganja u usluge podrške u zajednici kako bi porodice imale neophodnu podršku za odgajanje svoje dece sa invaliditetom kod kuće, i kako bi deca mogla da učestvuju u svojim zajednicama. Umesto toga, Srbija je milione evra uložila u izgradnju novih domova za osobe sa invaliditetom ili renoviranje postojećih objekata.

Human Rights Watch je intervjuisao 118 dece i mladih osoba sa invaliditetom, članove porodica, aktiviste na polju zagovaranja prava osoba sa invaliditetom i osoblje ustanova, i posetio pet velikih rezidencijalnih ustanova i tri male domske zajednice širom Srbije. Prema podacima Vlade, 2014. godine je skoro 80 odsto dece u srpskim ustanovama imalo neki oblik invaliditeta, što predstavlja porast u odnosu na 62,5 odsto koliko je zabeleženo 2012. godine.

Većina dece sa invaliditetom u Srbiji, koja bivaju upućena na domski smeštaj u tom uzrastu, ostaju pod brigom države tokom čitavog života. Većina njih ima barem jednog živog roditelja. Zdravstveni radnici roditelje često savetuju da dete sa invaliditetom smeste u ustanovu, tvrdeći da je to najbolje rešenje za dete.

Nedostatak zdravstvene zaštite i usluga podrške kao što su dnevni boravak ili inkluzivne i kvalitetne škole dostupne deci sa invaliditetom u zajednici, siromaštvo, stigmatizacija i diskriminacija, predstavljaju ključne razloge zbog kojih bi roditelji mogli smatrati da je smeštanje deteta sa invaliditetom u ustanovu jedina mogućnost. Unutar samih ustanova, Human Rights Watch je zabeležio da se deci sa invaliditetom daju lekovi, uključujući psihotropski lekovi, često kao sredstvo tretiranja problema u ponašanju.

Human Rights Watch dalje navodi da je dokumentovan manjak nadzora i odgovarajućih instrukcija kada je reč o upotrebi lekova, kao i nedovoljna jasnost o tome čija saglasnost je neophodna. Nalazi organizacije Human Rights Watch pokazuju da u ustanovama postoji nedostatak osoblja koje bi brinulo o velikom broju dece i odraslih osoba sa invaliditetom, a posebno onima kojima je neophodan viši stepen podrške, što dovodi do zanemarivanja. Svoj deci, a naročito onoj sa invaliditetom, potrebna je individualizovana pažnja i nega kako bi se razvijala i rasla, navodi Human Rights Watch.

Deca sa određenim oblicima invaliditeta, obično ona koja nisu u stanju da hodaju i govore, odvojena su u specijalnim odeljenjima u kojima dane provode u ležećem položaju, uz minimalnu interakciju s drugima. Mnoga od njih retko imaju priliku da idu napolje, pristupe obrazovanju ili se igraju s drugom decom, podaci su iz izveštaja Human Rights Watch iz 2016. godine.

Inače, po tadašnjim podacima, institucionalizacija jednog deteta državu je koštala 320 evra mesečno.

R.M. (Izvor: Human Rights Watch „Moj san je da napustim ovo mesto: Deca sa invaliditetom u srpskim ustanovama“, Foto:pixabay.com)

Projekat „I ja sam tu – društvena isključenost dece sa invaliditetom zbog siromaštva“ sufinansiran je iz budžeta opštine Bečej.

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Naslovi

Popularni Članci

      

Specijali