Predstavljanje knjige Milunke Petrović: „Olovka piše srcem“

  17 oktobar 2014
Ocenite ovaj članak
(2 glasova)

U prepunoj sali bečejske biblioteke i u posebno svečanoj atmosferi 7. oktobra predstavljena je knjiga „Samo su noći znale sve“, prvenac Milunke Mile Petrović, 17-godišnje Bečejke. Premda je najavljena kao zbirka eseja, radi se o svojevrsnoj poetskoj svaštari, u kojoj su osim eseja svoje mesto pronašle i pesme, sentence i „zrnca mudrosti“, kao i narativni fragmenti.


Pored same autorke, o knjizi su govorile i Verica Sekirarski, glavna i odgovorna urednica Književne omladine Srbije, izdavača knjige, Tanja Vukićević, pesnikinja i recenzentkinja knjige, Stana Banjac, Milunkina nastavnica srpskog jezika i književnosti u novosadskoj srednjoj školi „Milan Petrović“, te Izabela Šormaz, direktorica bečejske Narodne biblioteke.


„Danas sam doživela dan koji sam noćima željno iščekivala. Moj san je ostvaren. Odnosno ne samo moj, već i moje olovke, zajedno smo sanjale sve ovo. Verujem da kada bi olovka mogla da govori, ona bi rekla isto što i ja. Toliko sreće mi je podareno danas“, kazala je Milunka povodom promocije svoje knjige. „Bilo je zaista mnogo emocija od strane ljudi koji su se nalazili u publici, čak i suza. Topline, ljubaznosti – svih pozitivnih osećanja. Veče za pamćenje.“


I zaista, predstavljanje knjige „Samo su noći znale sve“ bilo je izuzetno dirljivo, a mlada autorka je na kraju svečanosti nagrađena dugim aplauzom.

 

Per aspera ad astra


Bez ikakve nedoumice, književni debi Milunke Petrović – a njeno nas ime, ne bez unutrašnjeg razloga, može podsetiti na heroinu iz Prvog svetskog rata – ishod je neodoljive potrebe za samoiskazivanjem, čak samoogoljavanjem, i posledičnim duševnim olakšanjem. Mlada autorka u knjizi bez zadrške govori o svojoj usamljenosti, cerebralnoj paralizi (na više mesta koristi metafore hodanja, staze itd.) i bolničkim danima, oskudici. „Tražim spas u srcu olovke“, sama na jednom mestu kaže. „U najtežim trenucima ona je bila moj poverenik, saputnik, prijatelj.“
Njeno delo – pre, dakle, poetski melanž, a ne tek knjiga eseja – ne ostaje, međutim, na razini puke ispovesti, već autobiografski i intimistički pristup poentira nesumnjivo umetničkim kvalitetima. Dakako, ima tu i patetike, detinje naivnosti, opštih mesta. Narativni fragmenti su čak, čini se, uspeliji od samih eseja i drugih poetskih crtica – možebiti da je njihova eventualna sinteza prava stvaralačka formula za Milunku. Kako bilo, njena je misao jasna, stil pročišćen. Svetonazor joj je promišljen i proosećan, i mogao bi se sažeti izrekom Per aspera ad astra (Preko trnja do zvezda). Otud se ne možemo složiti s mišljenjem recenzenta iznetim u pogovoru da je subjekat knjige „Samo su noći znale sve“ zbunjen – naprotiv, posve je siguran u ono što kazuje, mogli bismo reći i preozbiljan, čak starmao. Milunki se, ukoliko (s razlogom) poistovetimo subjekta knjige i nju samu, dogodilo dosta toga rđavog, međutim, a to je presudno, ona je te događaje uistinu doživela – promislila, kako je već rečeno, i proosećala. Mnogima se, naime, život događa, ali ga oni ne dožive. Osim toga, vrednosti koje počivaju u osnovi njenih redaka su prave, nepatvorene – za jedno prijateljstvo, na primer, ona kaže da je njen najveći uspeh u životu!


Teško je reći da li će Milunka zaista postati pisac – da li je ova knjiga u biti ipak plod privremene duševne potrebe ili je u pitanju autentični umetnički poriv. S obzirom da talentom ne manjka, možemo se samo ponadati da na ovome neće stati njen spisateljski rad.


I.K.

Naslovi

Popularni Članci