BM brifing sa kajakašem Markom Tomićevićem: Iz zadovoljstva do olimpijskih zaveslaja

  18 septembar 2015
Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

Još jedan sportista iz Bečeja koji se uvrstio među olimpijce i sa kojim „grad sporta“ može da se ponosi je reprezentativac, kajakaš Marko Tomićević.

Pored bronzane medalje osvojene krajem avgusta na Svetskom prvenstvu u Milanu u dvosedu sa Milenkom Zorićem na 1.000 metara, i samim tim ispunjene olimpijske norme, početkom septembra Tomićević se okitio i zlatnom medaljom na pojedinačnom i ekipnom prvenstvu Srbije u seniorskoj konkurenciji u disciplini K-1 na 1.000 metara, a pauzu, nakon sezone i nastavka priprema i treninga, koju provodi u Bečeju, iskoristili smo da razgovaramo s njim o nedavnom nacionalnom šampionatu, ali i o međunarodnim takmičenjima, predstojećim Olimpijskim igrama, očekivanjima...

S obzirom na to da plasman na državnom prvenstvu nema uticaja na učešće u reprezentaciji i na predstojećim Olimpijskim igrama u Brazilu, što ti je bio prevashodan cilj kao i svakom drugom sportisti, šta je doprinelo tome da u vrlo kratkom vremenskom periodu posle Svetskog prvenstva u Milanu budeš ponovo spreman za postizanje vrhunskog rezultata, kada je poznato da nakon ostvarivanja cilja kod sportista često dolazi do opuštanja i pada motivacije?

- Pre svega zadovoljstvo što se bavim ovim sportom. Mi smo izborili olimpijsku normu, ali ta norma pripada Srbiji i dvosedu Srbije i ako neko bude hteo da nas izazove u dvosedu i bude hteo da nas „izbije“ iz sastava nacionalnog tima, imaće prilike sledeće godine na izbornom takmičenju, gde treba dva puta da nas pobedi, jer mi imamo prednost zato što smo ove godine izborili normu. Tako da ako nas neko pobedi jednom, onda imamo još jednu trku koja će biti odlučujuća. Ovo državno prvenstvo je bilo potpuno opušteno za nas, a inače, ono je glavno takmičenje za mlađe kategorije, pošto nemaju velika međunarodna takmičenja. Posle Svetskog prvenstva smo manje i trenirali, ali prošlo je dobro, pobedio sam u jednosedu i u dvosedu na 1.000 metara, što je bilo veliko iznenađenje, s obzirom na to da su tri postave koje su bile iza nas reprezentativni čamci, a moj partner, Nikola Rasuljić iz Zemuna, je mlad i nedavno je počeo da trenira. Niko nije očekivao od nas da ćemo pobediti. To me je motivisalo i bilo mi je veliko zadovoljstvo kada smo prvi prošli kroz cilj.

Da li je bronzana medalja sa Svetskog prvenstva iz Milana bila očekivana?

- Što se Zorića i mene tiče, ovo nam je bila prva trka, pa smo očekivanja gradili samo na našem osećaju i rezultatima na kontrolama koje smo imali na treningu. Po vremenima i po broju zaveslaja kojim idemo, videli smo da to može da bude dobro, a i trener nas je ohrabrivao i rekao da sigurno možemo da se takmičimo i za zlato. Iako smo pobedili u polufinalu u izuzetno kvalitetnoj konkurenciji, nismo bili sigurni da je to za medalju, jer je razlika između prvog i poslednjeg čamca bila vrlo mala. Šest čamaca od devet u finalu je ostvarivalo olimpijsku normu, tako da je bila baš velika gužva, ali eto, ispostavilo se da možemo da izveslamo dobro „hiljadarku“ i ta finalna trka nam je bila najbolja, mnogo bolja nego kvalifikaciona i polufinalna. Čak smo u jednom momentu izbili napred i bili smo na prvoj poziciji gotovo do pred cilj, međutim, nismo uspeli da izdržimo do kraja, ali sasvim smo zadovoljni bronzom, koja jeste delimično bila očekivana.

S obzirom na to da si imao prilike da učestvuješ na olimpijadi u Londonu, kakva iskustva nosiš sa tog takmičenja i šta očekuješ na Olimpijskim igrama 2016. godine u Rio de Žaneiru?

- Malo je lakše što imam to iskustvo iza sebe, međutim, imao sam nesreću da sam u toj olimpijskoj godini slomio šaku, zbog toga sam izgubio dva i po meseca treninga, tako da mi je ta sezona propala i bio sam deseti u Londonu, iako sam prethodne godine, kada sam izborio normu u jednosedu, bio šesti. Sada u Brazil idemo kao „medaljaši“ sa prvenstva sveta, i nadamo se dobrom plasmanu na Olimpijadi. Konkurencija je ista, novih čamaca neće biti, sve postave su iste, a ako se dobro spremimo mislim da možemo da dođemo do medalje.

Pored discipline na 1.000 metara veslaš i na 5.000 metara i ove godine u aprilu si na Pojedinačnom prvenstvu Srbije u jednosedu na 5.000 metara takođe osvojio prvo mesto, što ti je omogućilo da ideš na Evropsko prvenstvo u češkim Račicama.

- Jeste, time sam izborio nastup na Evropskom prvenstvu. To državno prvenstvo je bilo izborno takmičenje za reprezentaciju. U jednosedu na 1.000 metara sam izgubio za malu razliku, bio sam drugi, tako da sam samo izborio nastup na 5.000 metara. To nije olimpijska disciplina, ali je meni zanimljivo da je veslam, to je doživljaj, jer nismo u stazama, svi idemo zajedno u grupi, tako da to često može biti i zabavno.

Nekako si više opredeljen ka disciplinama na dužim stazama, a kažeš i da je to doživljaj. Kako je to organizovano na takmičenjima?

- Ranije su bile trke i na 10.000 metara, što je svojevremeno bila olimpijska disciplina. Sada nije, zbog televizijskog prenosa, jer je lakše pratiti trku kada su kraće staze. Na 5.000 metara se vozi u krugu od oko dva kilometra, i na 1.000 metara se okreće, tako da je to zanimljivo i za gledaoce pored staze, a i za one koji gledaju televizijski prenos. Svašta se dešava, sudaraju se čamci pošto u konkurenciji bude po 40-50 posada i svi kreću istovremeno i svi treba da obiđemo oko iste bove, tako da na prvom okretanju često bude krš i lom. Sve u svemu, zanimljivo je.

Možeš li da izdvojiš neku situaciju, možda komičnu, ili neki peh koji se desio?

- Pa, pehove sam imao, pogotovo kad sam počeo da veslam trke na 5.000 metara. Jednom sam posle 300 metara uleteo u gužvu, sudario se sa ostalim čamcima i kad se gužva raščistila, ja sam bio okrenut prema startu umesto prema cilju, tako da sam tu trku tako i završio, vratio sam se na start i izašao jer nije bilo više šanse da stignem i da se trkam sa ostalima. To je bilo najgore što mi se desilo, mislim da je u pitanju bio Svetski kup u Poljskoj 2010. ili 2011. godine. Imao sam sličnu situaciju i u Duisburgu. Bio sam u vodećoj grupi u kojoj je bilo četiri čamca, i od ta četiri čamca tri sigurno uzimaju medalju. U takvoj situaciji kada se jedan u grupi izdvoji, ostali mu „sednu na talas“ jer preko talasa je jako teško proći. Mi smo se tu menjali na talasima i u toj izmeni ja sam ispao iz čamca. To mi je još jedan od pehova, bilo je i raznih drugih situacija, ali uživam u tome, i u suštini mislim da je to i najvažnije.

Na Svetskom prvenstvu u Milanu nisi završio trku na 5.000 metara. Šta se desilo?

- Nakon što smo uzeli medalju u dvosedu na 1.000 metara, nisam se baš najbolje osećao pred trku na 5.000 metara. Bio sam umoran, a i malo sam se istrošio, i emotivno i psihički i nije mi išlo, pa sam odustao.

Kada pričamo o takmičenjima i o tome da uživaš u veslanju na dužim stazama, da li možeš da izdvojiš neko mesto koje je na tebe ostavilo poseban utisak zbog ambijenta, uslova za veslanje ili nečeg trećeg?

- Prošlogodišnje prvenstvo sveta u Moskvi mi je bilo možda i najlepše takmičenje do sada, jer sve je nekako veliko, staza je prelepa, precizno urađena, voda je bila dobra, a često imamo problema pošto negde u vodi ima trave, negde ima vetra, a ovde su uslovi bili savršeni. Pored toga, tu sam prvi put uzeo medalju na seniorskom prvenstvu u dvosedu na 1.000 metara, tako da mi je to takmičenje ostalo baš u lepom sećanju.

Koje bi još takmičenje ili rezultat izdvojio kao posebno značajno za tebe?

- U predolimpijskoj godini, pre Olimpijade u Londonu, takmičenje u Segedinu i trka kada sam izborio normu, to mi je bilo nešto posebno, jer mi je tada bio najveći cilj da odem na Olimpijske igre. U lepom sećanju Segedin mi je ostao i kada sam bio junior, jer sam tamo osvojio dva zlata na Evropskom prvenstvu o čemu sam pre toga sanjao, jer sam prethodne godine bio četvrti sa 17 godina i jako sam želeo da osvojim to zlato. I uspeo sam. Pored toga, Segedin mi je ostao u lepom sećanju jer je po meni to jedna od najlepših staza na svetu.

Trener Bata Vladislav Živojinović je rekao da si mu bio jedan od najomiljenijih učenika. Da li se sećaš kakvi su ti bili počeci? Kako je uopšte došlo do toga da počneš da se baviš veslanjem?

- Dobro se toga sećam, to je bilo 2003. godine, u kajak klubu je trenirala jedna devojka u koju sam bio zaljubljen, pa sam zbog nje dolazio na Tisu. Tu su bili i neki moji drugari sa vaterpola, jer sam u to vreme trenirao vaterpolo, koji su počeli da veslaju iz zabave i izgledalo mi je zanimljivo kako kreću da veslaju u mini-kajaku, pa sam i ja probao. Prvih par dana sam se prevrtao svakodnevno. Koliko god puta da mi je Bata dao da probam da veslam u čamcu, isto toliko puta sam se i prevrnuo. Bio sam katastrofalan. „Ešku“ nisam ni probao, pošto sam bio dovoljno mali da mogu da stanem u mini-kajak, koji nije baš toliko nestabilan, ali ipak meni je u tom momentu bilo vrlo komplikovano da ostanem u čamcu. Međutim, bio sam uporan i svidelo mi se što mogu da treniram sam koliko god želim, pa sam ostajao duže i sa mojim vršnjacima i sa starijima. Uživao sam u tome da veslam, da budem na vodi. Počeo sam da veslam sa 13 godina, što je po nekima malo kasno, međutim, Bata je verovao u mene od početka, i verovao je da mogu da dođem do rezultata, jer je video da sam uporan, da „grizem“, tako da sam već sledeće godine bio državni prvak.

Da li si mogao da pretpostaviš da će te veslanje odvesti u ovom pravcu i da ćeš stići tu gde si sada?

- Nisam ni pomišljao na to, zato što sam kao mali bio dosta debeo, pa nikad nisam zamišljao sebe u nekom sportu, niti sam znao da uopšte imam te sposobnosti. Međutim, kada sam počeo da veslam, stigao me je pubertet, trenirao sam po tri puta dnevno, jer sam dolazio dvaput na kajak i jednom na vaterpolo, pošto moji nisu dozvoljavali da prestanem sa tim i mislili su da je kajak samo neka prolazna stvar. Kada su videli da sam poludeo za veslanjem, mogli su samo to da prihvate. Tako da nisam ranije razmišljao o nekoj karijeri, ali kada sam prvi put osvojio medalju, i to zlatnu, onda sam video da mogu, i ti rezultati su me zadržali.

A devojka iz kluba?

- Ja sam samo bio zaljubljen u nju u to vreme i to je bilo to, na daljinu. Nekoliko godina kasnije to je već neka druga priča, ali ne za javnost.

Leto je na izmaku, bliži se i kraj treniranju na vodi, šta radite zimi, kako izgledaju treninzi?

- Na ovom takmičarskom nivou imamo dosta priprema u inostranstvu, u Grčkoj, u Turskoj po toplijim krajevima, gde možemo i da veslamo, jer mi već u januaru ili početkom februara izlazimo na vodu. Koristimo lepo vreme do novembra, nekada i u decembru, ali imamo mesec-dva treninga na suvom. Trčanje, dizanje tegova, mada sa tegovima radimo tokom cele godine, a zimi pogotovo za podizanje snage, plivamo, imamo i ergometre, te mašine za veslanje u zatvorenom. Prija nam da se par meseci izvučemo iz čamca i radimo nešto drugo. A dok nismo postali reprezentativci i nismo imali finansijskih mogućnosti da odlazimo na pripreme negde drugde, više smo koristili bazen ovde u Bečeju i to nam je mnogo značilo. Sve u svemu, trenira se bar dva puta dnevno. Ja sam toliko trenirao od 14. godine, a sada i tri puta dnevno odlazim na trening.

Da li si imao prilike da budeš u Bečeju kada se Tisa izlije pa da veslate pored dolme ili kroz šumu između drveća gde takođe bude zanimljivih momenata?

- Bilo je i toga, ali sam bio samo nekoliko puta, jer uglavnom u proleće volim da treniram na kanalu. Kada je ovde Tisa visoka i brza, tamo mi je mirnija voda, nema čamaca, tako da sam ja uglavnom bio na kanalu.

Kako reaguju pecaroši?

- Ima i onih kojima smeta to što veslamo na kanalu, ali uglavnom nas bodre. Dosta njih je shvatilo da mi kad prođemo kajakom oni hvataju ribu. Oni koji su to shvatili vole kada prolazimo, ali ima i onih kojima to smeta.

Ti više ne veslaš za Kajak klub Bečej.

- Prvi put sam otišao iz Bečeja 2007. godine u klub u Zemunu, sezonu 2010. godine sam veslao u Šapcu, onda sam se jednu sezonu vratio u Bečej, da li pre ili posle Olimpijade, ne znam tačno, jer smo dobili stipendije od opštine Bečej, posle je to prekinuto, tako da moramo da tražimo mesto gde možemo da dobijemo još neki prihod, jer za profesionalno bavljenje sportom je i to potrebno.

To je bilo presudno što si otišao iz bečejskog kajakaškog kluba?

- Da, to je razlog, ali razumem da je Bečej mala sredina i da nema takvih mogućnosti. Mi smo i dalje dobar deo godine ovde u klubu, tu treniramo, ali smo registrovani za neki drugi klub i to je to.

Ljiljana Milovanov

Naslovi

Popularni Članci