18 april 2014 Novi pasus

Fajteri

Još je Marks primetio (Karl, ali verujem da bi se i Gručo složio) da je nevolja s filozofima to što ovi samo tumače svet – filozofiraju, stručno i narodski rečeno – a stvar je u tome da se on izmeni. Doduše, oslobođena svest, filozofijom, halucinogenima (Haksli, Timoti Liri!) ili na bilo koji drugi način, postaje revolucionarna sila. Pa ipak, primarn(ij)a je takozvana ekonomska baza. Nevolja je ne samo činjenica da se sa otkrićima filozofa upoznaje tek šačica ljudi, nego pre svega pitanje da li je filozofiranje dovoljno. Naime, osim teoretisanja – „pričam ti priču“, narod bi rekao – neophodno je sići u taj isti narod i usprotiviti se konkretnim, životnim nepravdama.

Pun značaj gradske samosvesti shvatio sam, ili pre doživeo, vraćajući se jednom prilikom iz Tašmajdanskog parka gde sam sa kolegama s faksa dovršavao poslednje pijane diskusije pred razilaženje. Svanjivalo je, i u glavi mi je, pospanoj i čiloj istovremeno, najednom zasvirala pesma „Dobro jutro“ „Riblje čorbe“. I pre i posle toga, naravno, uživao sam u muzici, literaturi i filmovima u kojima je Beograd imao zapaženu ulogu. Ne sećam se da li su i čistači u žutom tom prilikom ulice prali, no, baš tada sam shvatio privilegiju življenja u mestu i vremenu koje samosvest, u ovom slučaju umetnička, ne samo da odražava, već i profinjuje, oduhovljuje, upravo stvara.

Poslednji domaći bioskopski hit, a hitom se u potrošačkoj kulturi postaje naravno unapred, bučnim marketingom, dugometražni debi(l) Danila Bećkovića, „Mali Budo“, nije ništa drugo do kinematografski bukvar stereotipnih predstava o Crnogorcima. Doduše, ne kao učilo, što bi svakako koristilo njegovoj, ne samo doslovno rečeno, maloletnoj publici. Naime, film koji prati mladog podgoričkog bonvivana (igra ga Petar Strugar) tokom nekoliko uzbudljivih dana u Beogradu, toj, sudeći prema filmu, Maloj Crnoj Gori ili, ako hoćete, Velikoj Podgorici, bezobzirna je eksploatacija spomenutih stereotipa.

Naslovi

Popularni Članci