Sav taj rok(čić)

  22 mart 2013
Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

Ko god se motao po folkotekama i sličnim (kulturološkim) lokalitetima mogao je primetiti neobičnu pojavu da su od nekadašnje opozicije mejnstrimu, domaći rok hitovi postali žalosna repertoarska nadopuna folkerskih svirki.

Rok muzika je u toj meri apsorbovana da tu čak ne fungira ni kao „pristojna uvertira“ narodnjačkom glavnom delu večeri. I folk i rok danas su bez razlike „zaduženi za dobro raspoloženje“. Instant prirodu ovih nastupa karakteriše, između ostalog, nepostojanje stanke između pesama, a same pesme su obično skraćene, pokatkad čak svedene na refren (kućno ovaploćenje manične potrebe za impulsima je, recimo, kapriciozno prebacivanje televizijskih programa). Takođe i kalamburisanje, uostalom krajnje banalno, poznatih stihova. Pri tom, ne samo da nije moguće uočiti razliku u „estetskom stavu“ (zanjihanih) „recipijenata“, već počesto kulminaciju kolektivnog sevdaha obezbeđuju upravo stari, dobri rok hitovi.
Kako je, međutim, moguć ovakav neprirodan spoj?
Ljubitelji i zagovornici rok muzike i, uopšte, rokerske filozofije, najčešće nisi bili svesni da je, umnogome, upravo kontekst bio taj koji je od roka činio buntovničku rabotu. Naime, njegova čisto muzička svojstva mogla su implicirati buntovništvo tek posredno. Razume se, uticaj kontekstualizacije nije bezgraničan – pank muzika, na primer, usled svoje (hotimične) ružnoće i drndavosti, teško da ikada može postati deo mejnstrima. Svejedno, stari je uvid kako, zatvoren u većnicu, i najžešći bundžija postaje „mala maca“.
Otud se, kako mi se čini, rokerski pokret osim o „čistoći zvuka“ morao starati i o kontekstu, o značenjima koja je (od spolja – onog vanmuzičkog) zadobijao. A kada je kontekst promenjen, kada je preovlađujući princip postao „tresi-mesi“, rok je posve izgubio potencijal opozicije – žalosno je domestifikovan i obezoružan. Preostala je samo njegova poznatost (hit-kvalitet) – uistinu ništa drugo – (zlo)upotrebljena sada u zabavljačke svrhe.
Apsorbujući mehanizam mejnstrim – a to danas znači zabavljačke, odnosno komercijalne – kulture, ovde se ne ogleda jedino u repertoarskom potpuriju (princip „od Silvane do Nirvane“), već i u svojevrsnim hibridizacijama. Naime, ovdašnjem „otvorenoumnom“ folku odavno ne smeta da se u pesmama stapa sa rok, haus, rep, kao i drugim muzičkim stilovima. Naravno, do estetskog čistunstva slavo/paroljubivi folkeri drže koliko i do lanjskog snega.
Stari rok – da rezimiram – nesrećno se danas bratimi sa folkom, odnosno zabavljačkom industrijom/manufakturom, dok novi rok, u pretežnom dozlaboga otužan, životari uobražavajući da mu je dovoljan razlog postojanja istrajavanje u ulozi principijelne opozicije. Ne ulazeći u razmatranje razloga promene, činjenica je da usled promene konteksta – koja, naravno, nipošto nije ovdašnji specifikum – rokerski Weltanschauung, odnosno njegovi današnji prilježni sledbenici mogu izgledati, pomalo tužno, poput likova sa kakvog platna kojima je pozadina izmakla i koji, svejedno, tvrdoglavo traže pravo na zasebnu egzistenciju. Bez ikakvog izgleda na uspeh, razume se.
Da bi rok uistinu bio rok – kontekst, dakle, mora biti odgovarajući. Rok nije rok jedino usled striktno muzičkih kvaliteta, već i zbog odgovarajućeg načina na koji se doživljava(o). Upravo je to, čini mi se, razlog zašto dobri, stari domaći rok više ne roka, zašto više ne trese, ne lupa i ne udara. Već samo žalosno meša.

Ivan Kovač

Naslovi

Popularni Članci