Stomačna poetika

  23 septembar 2011
Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

Na ovim područjima gde se toliko insistira na dobrom „jelu i pilu” (a pod ovim se obično podrazumeva „mnogo i mrsno”), gde se bilo kakva manifestacija, čak i kulturno-umetnička, naprosto ne može zamisliti bez kotlićarenja, tj. kuvanja riblje čorbe ili gulaša, gde suvereno vlada izreka „izeš čoveka koji nema meter” (ova sentenca, čijeg se autorstva ni stari Latini ne bi postideli, znači da treba izjesti – prožderati, sasvim prikladno! – svakog čoveka koji nema barem stotinu kilograma) – kulinarstvo, nimalo iznenađujuće, predstavlja poeziju. Budući da za estete kažemo da su „ljudi od ukusa”, zaista se lako može pretpostaviti da je čulo ukusa instrument umetnosti. „Stomačnu poetiku” takođe podupire i okolnost da se za ljubitelje umetnosti kaže da „konzumiraju” umetnost, da, recimo, gutaju knjige. Međutim, umetnik nije proizvođač, a ljubitelj umetnosti nije konzument! Kulinarstvo (osim u smislu umešnosti, majstorstva) nije umetnost!

Gustativno tj. čulo ukusa (baš kao i čula mirisa i dodira), usled svoje nerafiniranosti, naprosto (još?) nije kadro posredovati umetničku ideju. Kroz utisak slanosti ili, složenije, kroz kiselo-slatkasti ukus (recimo, sosa od paradajza) ne probija nikakva ideja – ono je tek čulni podatak slanosti odnosno kiselo-slatkastog, i ništa više! Čulo ukusa je, dakle, neoduhovljeno, grubo i, stoga, beznadežno neumetničko. Okolnost da nas ukus sušija može podsećati na ugodne trenutke provedene sa voljenom osobom, da evocira samo „biće naše ljubavi”, ne može biti validan protivdokaz budući da je ona nepoopštiva – drugog, recimo, na ljubavisanje sa voljenom podseća rashlađeni puding od vanile! Izvesna univerzalnost je, naime, nužna u umetnosti ili, barem, umetnici na nju pretenduju – pa i kuvarica voli da se njena dela univerzalno konzumiraju i hvale (a od eventualnih nenaklonih kritičara, baš poput pravog sujetnog umetnika, brani se time što im odriče delikatnost ukusa – „Ma šta mi pa oni znaju?!“).
Potrebno je odgovoriti na još jedan kontraargument koji mi se može uputiti. Pojedini „kulenari” mogu reći da njihove suhomesnate izrađevine imaju specijalan tajni sastojak usled čega postaju jedinstvene i kao takve – prava umetnička dela. Takvi su kuleni zaista nesvodivi na druge kulene – a originalnost jeste princip i same umetnosti. Međutim, ono što „kulenarenje” ostavlja na zanatskoj ravni jeste činjenica da se izrada čak i „najunikatnijeg” kulena može ponoviti, i gotovo svako je može ponoviti samo kada bi znao način izrade i potrebne sastojke. Sa umetnošću to nije slučaj! Izlišno je spomenuti da prema već razmatranom kriterijumu primerak kulena nikako ne može biti umetničko delo – kulen, sasvim očigledno, ne posreduje duševnost.
U jednom smislu, međutim, hrana zaista može imati izvesnih estetskih kvaliteta. – Ona može biti dekorativna. To je slučaj, recimo, kod torti, naročito svadbenih, koje prema popularnom aksiomu obavezno „moraju biti lepe”! Na žalost teoretičara „stomačne poetike”, ovde, međutim, nije reč o čulu ukusa već o čulu vida. Nije, dakle, dekorativan ukus već izgled torte. U tom smislu i kolači od peska mogu biti jednako umetnički kao i, naprosto, bilo šta drugo – dekorisani stalak za noževe, dekorisane salvete i tanjiri, itd. Dekorativni aspekt hrane, tj. njena uspela vizuelna aranžiranost, zadobija aperitivni (otvarajući) karakter za naš apetit. Utilitaristički momenat, međutim, ne može a da ne naruši umetnički potencijal dela. – Umetnički potencijal tu pre liči na pričanje „aperitivne” priče klincu kojom se dočarava „avionski karakter” viljuške, „prtljažni karakter” parčeta mesa na njoj, i, konačno, „hangarski karakter” mališanovih usta. Napokon, dekorativnost je pre razonoda za čula, nego sfera sa ozbiljnim umetničkim potencijalom, budući da, recimo, fine ružičaste pločice na zidovima kupatila jedino što uspevaju jeste da udese štimung prijatne ušuškanosti, podupirući protiv-zatvorna-dejstva.
Sva predočena argumentacija nema za cilj da utvrdi elitistički karakter umetnosti budući da su svi ljudi, prema mom mišljenju, više-manje umetnički obdareni. Pričanje viceva ili, naprosto, „pričanje priča”, pa i samo uživanje u umetnosti predstavljaju nepobitan izraz naše „umetničke duše”. Ipak, roštilj-majstor, ma kako sjajan i inovativan bio u svom poslu, nije ništa drugo do običan proizvođač, baš kao što i svi ljubitelji njegovog stvaralaštva koji se pasionirano tiskaju oko njegove bine/ studija (tezge), nisu ništa drugo do obični konzumenti. A da li će se čulo ukusa jednom produhoviti i uspeti posredovati umetničku ideju – i od konzumenata oformiti ljubitelje umetnosti, a od kuvara umetničke stvaraoce – vreme će pokazati.

Ivan Kovač

Naslovi

Popularni Članci