Cukreni izlozi

  14 oktobar 2011
Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

U izlozima fotografskih radnji smeštene su postavke čija je tematika stalna – portreti, pojedinačni i grupni, povodom različitih životnih trenutaka (venčanje, krizmanje, rođendan, matura).

Naši sugrađani nas osmehnuto i značajno posmatraju, oni su srećni i voljni da tu sreću podele sa nama. – Krajnje ljubazno i susretljivo od njih! Međutim, bez nas, slučajnih prolaznika, očito je da njihova sreća ne bi bila tako intenzivna, tako besprekorna kakvom se čini. Ukoliko drugi ne gleda, stvari i događaji, u izvesnoj meri, gube smisao. Izložene fotografije nemaju svrhu tek da pokažu kako nas majstor može „napraviti” (ispeglati, umiti) – izlog postaje vrednost za sebe, neka vrsta oglasne table (ili seoskog dobošara) gde se objavljuje, pompezno i zašećereno, lična sreća. Toliko, naime, zašećereno da čovek oseća kako mu se kvare zubi dok ih razgleda. Portretisane osobe zauzimaju poze, paradiraju, zagledane u beskraj, u večnost. Najeuforičniji su mladenci: „Vidite nas, mi se volimo!” Da bi se potpuno uverili u sopstvenu sreću potrebna im je, kako izgleda, potvrda drugih (kod patoloških varijeteta potrebna je čak zavist okoline da bi se osvedočili o sopstvenu sreću).
Svo to glumatanje, ili barem nameštanje, ima takođe za svrhu instant otklon od svakidašnjice. – Budimo, makar na tren, nešto drugo, bolje, izuzetnije. U bilo kojoj od tih otvorenih bečejskih portretnih galerija gotovo uvek možemo primetiti, recimo, samozadovoljni osmejak ireverzibilno (nepovratno) podgojene mlade. Isto tako, mladoženju s „nonšalantno” zabačenim sakoom preko ramena (namerna nonšalancija svakako nije nonšalancija – baš kao frizura oko čije „nemarnosti” se potroši poprilično vremena), s nogom oslonjenom o zid, kako se mačoriše ili, bolje, majmuniše – budući da je ovaj želim-biti-Džejms-Din, po svemu sudeći, izašao u kafanu ne više od tri puta, i upravo tog trećeg puta, uz svu blagonaklonost nebesa, upoznao izabranicu svog srca, brzometno zaboravivši „dane kicoštva” (sva tri dana!), da bi ih prizvao i odužio im se upravo ovim svadbenim „foto-sešnom”. – Uzgred, simpatično je zapitati se zašto na ovim prostorima momačko veče nema naročit značaj – možda stoga što mladoženja (ne, naravno, maločas spomenuti četvrt-kicoš) nema ni najmanju nameru da raskrsti sa svojim „danima vina i ruža” tj. svojim mladićstvom nakon venčanja?
Što se tiče mađarskih i srpskih parova ovekovečenih na fotografijama, ako je generalizacija uopšte umesna (ograničenost njenih dometa neka se uzme u obzir) – postoji razlika. Mnoge mađarske sentimentalne „parčine” su kriogenizovane (zamrznute) u 70-im, 80-im (premda „austrougarski brkovi” i poneki odevni predmeti situiraju tu fiksaciju očito mnogo dublje u prošlost) – međutim, valja im skinuti kapu na doslednosti u staranju oko visokog nivoa životne limunadnosti: niko kao taze mađarski par ne vozi bicikle držeći se pri tom za ruke. Sa druge strane, srpski parovi se u većoj meri izlažu trendovima, više podležu malograđanštini.
Nakon formalnog venčanja, mladenci privremeno napuštaju svečanost ali ne da bi, poput mladenaca iz filma „Maratonci”, kako to Đenka primećuje, „pobegli od svatova, maltretiranja, glupih običaja, i još glupljeg morala, prvi put sami i slobodni… sa gađenjem odbacujući građanski oklop”, već upravo da bi još dublje ogrezli u malograđanštinu – da bi se „slikavali”, zabeleživši svoju „izuzetnost” za večnost. „I ja želim svoju bajku”, kukumavči mlada, „želim da je se sećam čitavog života”. – Kako vidimo, suština toga dana nije prevashodno u tom danu! To je dan kojem treba da se vraćamo čitavog života, na koji treba da se pozivamo, na koji treba da se vraćamo u mislima i srcu – baš kao što mlada, pre nego što to i postane, godinama brižljivo režira svaki svadbeni detalj (ultimativni hit-detalj je svakako nadogradnja noktiju). Dakle, sva ta svadbena parada postaje zašećerena organska masa na kojoj treba da parazitiramo čitavog života. To je naša životna uloga i treba je, dakako, valjano dokumentovati. Stoga ako i nismo uvek spremni za taj osmeh pred fotografom – osmehnimo se, jer ćemo nakon pet, deset ili trideset godina, posmatrajući tu fotografiju videti sebe srećnog – i bićemo zadovoljni svesni da smo nekada bili savršeno srećni. Ulažimo, dakle, u budućnost!
Sve u svemu, postavke u izlozima fotografskih radnji, s obzirom na umetničke domete, ne vrede mnogo. Tzv. porodična fotografija je, po pravilu, beznadežno dosadna. Porodica otputuje u Pariz – ispred Ajfelove kule slika se prvo otac, zatim majka, pa sin, pa ćerka, pa otac i majka, pa sin i ćerka, pa ovi, pa oni, pa svi zajedno. Osim kao svedočanstvo (i buduće sredstvo evokacije), sebi i drugima, da se boravilo, recimo, u Parizu, takve fotografije gotovo da i nemaju drugu vrednost. Ukoliko niste upoznati sa ljudima na njima, fotografije postaju kriminalno dosadne – naprosto negledljive. Aj sad ja tebe da slikam, aj sad ti mene. Aj sad da pitamo prolaznika da nas slika zajedno. Kadar sve vreme ostaje isti. Aj sad ja kao mlada (u venčanici, toj par excellence maskenbalskoj odori), aj sad ti kao mladoženja – kao buntovnik (dakako, bez buntovništva). Aj sad mi, raspilavljeni od ljubavi, na najradosniji dan naših života. Ptičica. Nasmejte se. Još više. Tako. Škljoc.

Ivan Kovač

Naslovi

Popularni Članci